Нова флаута
Нова флаута
02. 07. 2017
У древној Кини би произведена нова флаута.
Један јапански учитељ музике откри посебне квалитете ове флаутe и понесе је собом кући.
При одржавању концерата широм земље је волео посебно свирати на њој. Једне ноћи је наступао у селу где су живели многи љубитељи музике и добри музичари.
Последњи део његовог музичког рецитала је одржао помоћу нове флауте. Након завршеног извођења наступи дуга тишина у сали. "Ово је било божански" зачу се глас старог музичара из задњег дела дворане.
При одржавању концерата широм земље је волео посебно свирати на њој. Једне ноћи је наступао у селу где су живели многи љубитељи музике и добри музичари. Последњи део његовог музичког рецитала је одржао помоћу нове флауте. Након завршеног извођења наступи дуга тишина у сали. "Ово је било божански" зачу се глас старог музичара из задњег дела дворане.
Следећег јутра док се спремао да напусти село, из села дођоше сеоски музиканти и упиташе колико времена је потребно да се научи свирати нова флаута. "Године", одговори им он. Питали су га да ли би он једног од њих желео да научи свирати на њој. Он пристаде. Након што је отишао они изабраше најталентованијег ученика у селу, који се је истицао по својој осетљивости за звук а осим тога бејаше и изузетно вредан, упоран и послушан. Дали су му довољно новца за егзистенцију и лекције а затим он отпутова у град у коме је учитељ музикe живео.
Студент би топло поздрављен од стране учитеља и домаћи задатак му је био увежбавање једноставне мелодије. Он је добио свој први час који за даровитог ученика није представљао никакав проблем.
Сутрадан вративши се на час, одсвира мелодију пред учитељем и овај рече: "Нешто недостаје", и врати га кући да вежба. Он је молио учитеља да му да другу песму да вежба али овај одби.
То је трајало месецима. Сваки дан када би одсвирао мелодију, учитељ би само рекао: "Нешто недостаје" и вратио би га кући.
То је трајало месецима. Сваки дан када би одсвирао мелодију, учитељ би само рекао: "Нешто недостаје" и вратио би га кући.
Висока очекивања ученика се отопише као снег под сунцем и он је постајао све више очајнији.
На крају му фрустрације постадоше превелике и једне ноћи он спакова своје ствари и тихо напусти боравак. Остао је још неко време у граду али на другом крају док му понестаде новац. Онда се пропи и поче да лута. На крају потпуно сиромашан и ментално пропао врати се у родно село. Али од стида се није усуђивао појавити се пред људима и усели се у једну напуштену колибу изван села. Још увек је имао флауту код себе и повремено је свирао али му није сачињавало неко задовољство. Сељаци који су радили на њивама су га чули свирати и неки од њих су му слали своју децу да их учи свирци. На тај начин је могао годинама да се одржава у живот.
Једног јутра му неко покуца на врата. Био је то најстарији сеоски музичар заједно са једним од његових ученика. Рекли су му да те исте вечери морају да наступе и да би га радо повели са собом да и он свира. Требало им је доста убеђивачке моћи да га приволе да им се придружи, јер се је он још увек стидео свог младалачког пропуста, а постао је и самотњак. Он покупи своју флауту и пође с њима.
Концерт је почео и он се сакри иза кулиса како га нико не би видео. На крају концерта када су се сви представили својом музиком, би прозвано његово име. Невољно изађе отежаним корацима вучући ноге, обучен у прње, са новом флаутом у рукама коју је био добио од учитеља. Схвати да није имао шта више да изгуби, седе и поче свирати исту мелодију коју је често свирао пред својим учитељем. Када је завршио дуго време је владала тишина у сали.
Онда из задњег дела сале допре тихи глас најстаријег музичара "Ово је било божански"
Онда из задњег дела сале допре тихи глас најстаријег музичара "Ово је било божански"
Стара Јапанска прича