Специфичност кинеске музике

05.05.2013
Учење великог кинеског филозофа Конфучија утиче на кинеску музичку културу већ 2.500 година. Музика се није сматрала као средство забаве. Пpема конфучијанској доктрини у којој се наглашава уздржаност и повлачење у себе, музика је била савршени смисао прочишћавања ума и припитомљавања страсти.

Из записа старих филозофских текстове и ритуала се види да су поезија, певање и плес заједно сматрани као ритуална изражавања која су служила да контролишу силе природе и хармонизују човека. Дакле, значење дводелних кинеских речи јин-јуе које се употребљава за музику је: звук и радост.

Већ у првом миленијуму пре нове ере, кинезима је било познато свих 12 полутонова у једној октави. Заједно са целим тоновима они су категорисани у складу са принципима јина и јанга у светлим и тамним тоновима. Од овог теоријског скалног тоналитета развио се систем од пет целих тонова на основу једне октаве. Спиритуалитет кинезима значи и убеђење да звук утиче на хармонију космоса, па да је чак и одраз космичког реда и хармоније.

Значајно је, да је један од најважнијих задатака сваког првог цара нове династије био да пронађе праву висину тона за династију. Једна од последица оваквог духовног тумачења која је дуго време одржана у Кини јесте аверзија према музици као средства чисто за забаву. Музиканти који су изводили музику само за забаву нису били на цени.

Један од најстаријих музичких инструмената је  ч'ин (琴 - кинеска лаута) чији израз тоналитетног распона захтева виртуозну вештину и још увек се свира у академским круговима. Један добро познати извођач на чи'ин-у је једном рекао: "Мада се тело музиканта који свира ч'ин налази у сали, његов дух  је увек са шумама и рекама."

Текст је преведен са : http://newsletter.faluninfo.at/n11/a174.html