Како авет комунизма влада светом – део V-1
Инфилтрирање нa Запад (део V-1)
Део V, IV, III, II, I,
Авет комунизма није нестао са распадом Комунистичке партије у Источној Европи
Уреднички тим "Девет коментара о комунистичкој партији"
15. јун 2018. Ажурирано: 08. април 2019
Епох Тајмс објављује серијски превод најновије кинеске књиге „Како авет комунизма влада светом“
Преглед садржаја
6. Нови марксисти који обожавају Сотону
7. Дуг марш левице преко институција
8. Политичка коректност: ђаволска идејна полиција
9. Ширење социјализма у Европy
10. Зашто падамо на ђавоље трикове?
6. Нови марксисти који обожавају Сотону
Када је шездесетих година улична револуција омладине Запада била у пуном замаху била је ту особа која је одбијала њихову наивност, искреност и идеализам. "Ако прави радикал открије да дуга коса успоставља психолошке баријере комуникацији и организацији он му сече косу" рекао је он. Tо су речи Саула Алинског, радикалног активисте који је писао књиге, држао предавања, лично надгледао примену својих теорија, и на крају постао „пара-комунистички“ агитатор са деценијски најштетнијим утицајем.
Поред његовог обожавања Лењина и Кастра, Алински је такође експлицитно хвалио самог ђавола. У својој књизи Правила за радикале, у једном од епиграфа каже: „Да не заборавимо (одати) барем једно велико признање првом раднику од свих наших легенда, митологије и историје (а ко зна где одлази митологија а почиње историја - или која је која) првом радикалу познатог човечанству који се побунио против институција и учинио то тако ефикасно да је на крају добио властито краљевство – Луциферу"
Разлог због кога се Алински најбоље може назвати "пара-комунистом" је то што за разлику од старе левице (политичких левичара) тридесетих година и нове левице (културни левичари) шездесетих година, Алински одбија да афирмативно опише своје политичке идеале. Његов општи став је био да свет има "оне који поседују", који "имају мало-желе више" и "сиромахе". Он је позвао "сиромахе" да се било којим средствима буне против "оних који имају" и да се докопају богатства и моћи да би постигли потпуно "равноправно" друштво. Настојао је да преузме власт било којим средствима, док је истовремено уништавао постојећи друштвени систем.
Називан је и Лењином посткомунистичке левице и његов "Сун-Цу" [1]
Називан је и Лењином посткомунистичке левице и његов "Сун-Цу" [1]
У Правилнику за радикале, објављеном 1971. године, Алински је систематски изнео своју теорију и методе организовања заједнице. Ова правила укључују "тактику која се предуго користи постаје повлачење"; "чврсто одржавати притисак на непријатеља"; "претња је обично више застрашујућа него сама ствар којом се прети"; "исмејавање је најјаче оружје човека"; и "Изаберите мету, држите је чврсто, персонализујте је и поларизујте" [2] Суштина његових правила била је да се користе бескрупулозна средства за постизање његових циљева и добијање моћи.
Природа наизглед сувопарних правила Алинског за организацију заједнице постаје јасна када се примењују у стварном свету. Док је Вијетнамски рат још био у току 1972. године, Џорџ Х. В. Буш, тада амерички амбасадор у Уједињеним нацијама, одржао је говор на Универзитету Тулане. Студенти на универзитету који су били против рата тражили су савет од Алинског, који је рекао да би протествовање уобичајеним методама вероватно резултирало једноставним протеривањем. Он је сугерисао да понесу одећу Ку Клук Клана и кад год је Буш бранио Вијетнамски рат, они би се усправили са плакатима и викали: "ККК подржава Буша" Студенти су то и учинили "са веома успешним резултатима који су привлачили пажњу" [3]
Алински и његови следбеници били су одушевљени и планирали још два протеста.
Алински и његови следбеници били су одушевљени и планирали још два протеста.
Године 1964. у преговорима са градским властима у Чикагу, Алински је осмислио план организовања 2.500 активиста да заузму тоалете на Међународном аеродрому О'Харе у Чикагу једном од најпрометнијих на свету како би принудили своја борбена дејства. Пре него што је план стварно спроведен у акцију дао је да план процури на тај начин приморавајући власти да преговарају. [4]
Да би присилио Кодака, главног послодавца њујоршког Рочестера да повећа однос црних радника према белцима, Алински је развио сличну тактику. Одлучио је да искористи важну културну традицију у граду - предстојећи наступ Филхармонијског оркестра Рочестер - Алински је планирао да купи стотине карата за своје активисте и да их унапред нахрани печеним грахом како би попунили позориште и уништили представу цревним гасовима. Ова епизода није успела, али претња од тога као и друге тактике Алинског, појачале су његову позицију у преговорима.
Књига Алинског оставља утисак злокобне, хладне и прорачунате особе. Његова употреба "организовања заједнице" била је заправо облик постепене револуције. [5]
Има неколико разлика између Алинског и његових претходника. Прво, и стари и нови левичари били су барем идеалистички у својој реторици, док је Алински лишавао "револуцију" њене идеалистичке фасаде и изложио је као голу борбу за власт. Када би обучавао о "друштвеним организацијама", рутински би питао полазнике: "Зашто организовати?" Неки би рекли да је то да би се помогло другима, али Алински би заурлао: "Желиш да се организујеш да преузмеш власт!" [6]
У приручнику за обуку којом су пролазили Алинскијеви следбеници се каже: "Ми нисмо честити ако не желимо моћ. … Стварно смо кукавице јер не желимо моћ"; и "Моћ је добра. … Беспомоћност је зла" [7]
Друго, Алински није мислио много на побуњеничку младост 60-их који су јавно били против владе и друштва. Он је нагласио да кад год је то могуће, треба ући у систем, при чему треба имати времена да га изнервирамо.
Треће, крајњи циљ Алинског је био да поткопа и уништи, а не да користи било којој групи. Стога, у имплементацији свог плана, било је неопходно прикрити стварну сврху са локализованим или постављеним циљевима који су сами по себи били разумни или безопасни, како би мобилисали велике масе за акцију. Када су људи навикли да буду мобилисани, било је релативно лако мобилисати их да делују према радикалнијим циљевима.
У Правилима за радикале, Алински је рекао: "Свакој револуционарној промени мора претходити пасиван, афирмативан, не-изазован став према промени у маси нашег народа. … Запамтите: када организујете људе око нечега као нпр. загађење животне средине, онда је организована маса људи већ у покрету. Одатле је то кратак и природан корак ка политичком загађењу, до загађења Пентагона"
Лидер из Студија за демократско друштво који је био дубоко под утицајем Алинског разоткрио је суштину радикализационих протеста: Питање никада није питање; радикална левица после 60-их година била је дубоко под утицајем Алинског и увек је претварала одговор на било које друштвено питање у незадовољство досадашњим стањем у целини, као корак за напредовање револуционарног циља.
Четврто, Алински је политику претворио у герилски рат без ограничења. Објашњавајући своју стратегију за организовање заједнице Алински је рекао својим следбеницима да морају да ударе у непријатељске очи, уши и нос. Као што пише у Правилима за радикале: "Прво-очи; ако сте организовали огромну, масовну народну гомилу можете је парадирати видно пред непријатељем и отворено показати своју моћ. Друго-уши; ако је ваша организација мала по броју, онда урадите оно што је Гидеон учинио: сакријте чланове у мраку, али подигните буку и вику која ће присилити слушатеља да верује да ваша организација броји много више него што се чини. Треће-нос; ако је ваша организација сувише малена чак и да изазове буку, усмрдите то место"
Пето, од његових поступака у политици, Алински је нагласио да користи најзлобније аспекте људске природе, укључујући лењост, похлепу, завист и мржњу. Понекад би учесници у његовим кампањама освојили ситне победе, али то их је само чинило циничнијим и бесрамнијим. Да би поткопао политички систем и друштвени поредак слободних земаља, Алински је био срећан да своје следбенике поведе у морални банкрот. Из овога се може закључити да би заиста стекао моћ, ни побринуо се не би, нити сажалио над својим бившим друговима.
Деценијама касније, две угледне личности у америчкој политици су дубоко под утицајем Алинског помогле да се уведе тиха револуција која је поткопала америчку цивилизацију, традицију и вредности.** У исто време неограничени протести герилског рата, које је заступао Алински, постали су популарни у Америци од 1970-их. То се јасно види кроз протест "повраћања" 1999. године против Светске трговинске организације у Сијетлу (где су демонстранти узели дрогу која је изазвала повраћање, а онда колективно повраћали у Плаза и конференцијском центру) Исто важи и за покрет „Occupy Wall Street“ антифашистички покрет Антифа, и многе друге.
Важно је напоменути да је на једној од уводних страница Правила за радикале Алински одао своје "признање првом радикалу" - Луциферу. Даље у интервјуу за лист Плејбој непосредно пред смрт, Алински је рекао да ће када умре "безрезервно изабрати да иде у пакао" и почне тамо да организује пролетаријат, јер "они су моја врста људи" [8]
7. Дуг марш левице преко институција
Антонио Грамши (Antonio Gramsci) истакнути италијански комуниста, који је промовисао идеју о спровођењу "дугог марша кроз институције". Открио је да је тешко подстицати људе који верују да покрену револуцију против легитимне владе те тако да би довели до револуције комунисти се ослањају на велики број пешака који деле своју мрачну визију морала, вере и традиције. Револуција пролетаријата дакле, мора почети од субверзије религије, морала и цивилизације.
Након неуспеха уличних револуција 1960-их, побуњеници су почели да улазе у академију. Добили су дипломе; постали су научници, професори, владини званичници и новинари; и ушли су у главну струју друштва како би спровели „дуги марш кроз институције“ Тако су се инфилтрирали и корумпирали институције које су кључне за одржавање морала западног друштва. То укључује цркву, владу, образовни систем, законодавне и правосудне органе, свет уметности, медије и невладине организације.
Од 60-тих година прошлог века су Сједињене Државе биле као пацијент са раком коме се не може идентификовати узрок.
Пара-марксистичке идеје продирале су дубоко у америчко друштво и метастазирале.
Пара-марксистичке идеје продирале су дубоко у америчко друштво и метастазирале.
Међу многим револуционарним теоријама и стратегијама које су изнесене, стратегија Кловард-Пивен (Cloward-Piven) коју су предложила два социолога са универзитета Колумбија, постала је међу најпознатијим и тестирана са одређеним степеном успеха
Основни концепт стратегије је да се користи систем социјалне заштите како би се влада присилила на колапс. Према америчкој владиној политици број људи који испуњавају услове за социјалну помоћ далеко је већи од броја људи који заправо примају социјалне накнаде. Све док се ови људи охрабрују или организују како би остварили бенефиције, они ће потом искористити владина средства, осигуравајући да влада не буде у стању да састави крај с крајем.
Национална организација за социјална права стоји иза имплементације ове стратегије. Према статистикама, од 1965. до 1974. године, број породица са само једним родитељем које примају накнаде порастао је са 4,3 милиона на 10,8 милиона, што је више него двоструко. Године 1970. 28% годишњег буџета Њујорка потрошено је на трошкове социјалне помоћи.
У просеку од сваке две особе које су радиле једна особа је примала бенефиције. Од 1960. до 1970. године број људи који примају бенефиције у Њујорку порастао је са 200.000 на 1,1 милион. Године 1975. град Њујорк је скоро банкротирао.
Кловард-Пивен стратегија има за циљ да створи кризу. Према томе то се може сматрати још једном применом Алинскијевих теорија од којих је једна "присилити непријатеља да делује у складу са својим правилима"
Од времена бољшевичке револуције коју је водио Лењин, комунистичка партија је била добра у интригама и сплеткама. Са веома малим бројем људи она је створила моћне "револуције" и "кризе" које би онда могла искористити.
Сличне ствари се дешавају и у америчкој политици. На пример, неке од идеја левице у Сједињеним Државама су толико радикалне да већини људи изгледају неразумљиво. Зашто се на пример, чини да законодавци и изабрани званичници представљају само глас екстремних мањина (као што су трансродне особе) али игноришу важна животна питања већине? Одговор је једноставан: они не представљају стварно јавно мњење.
Лењин је једном рекао да су синдикати “погонски ремени од комунистичке партије према масама” [9]
Комунисти су установили да док контролишу синдикате, контролишу велики број гласова. Докле год контролишу гласове, они могу натерати изабране функционере и законодавце да реализују њихове пројекте. Стога комунисти настоје да стекну контролу над синдикатима, тиме контролишући велики број парламентараца и изабраних званичника да претворе субверзивни политички програм комуниста у политику левице.
В. Клеон Скусен (Cleon Skousen) је у својој књизи Голи комуниста написао да је један од 45 циљева комуниста да "преузму једну или обе политичке странке у Сједињеним Државама" а то се постиже кроз такву операцију. Обични радници су приморани да се прикључе синдикатима да би одржали своја основна права и интересе и тако постају пиони синдиката. Идентичан принцип је на делу када се плаћају накнаде за заштиту банди организованог криминала.
Тревор Лоудонова анализа о томе како комунистичке партије отимају демократске земље објашњава овај смисао. Он дели процес у три корака:
Први корак: Формирање политике. Током хладног рата, Совјетски Савез и његови савезници формулирали су политике усмерене ка демократским земљама. Сврха је била да се те земље инфилтрирају и дезинтегрирају те да се изнутра трансформишу-без насиља.
Други корак: индоктринација. Током Хладног рата, хиљаде комуниста из целог света је сваке године обучавано у Совјетском Савезу и источним социјалистичким земљама. Тренинг је био усредсређен на то како користити радничке покрете, мировне покрете, цркве и невладине групе како би утицали на левичарске странке у њиховим властитим земљама.
Трећи корак: имплементација. Након Хладног рата, локалне социјалистичке и комунистичке групе у западним земљама почеле су играти доминантнију улогу. Велики број американаца под утицајем комунистичке идеологије ушао је у друштвене токове. Они су се или бавили политиком, образовањем или академским истраживањима, или су ушли у медије или невладине организације. Они користе искуства стечена током неколико генерација како би трансформирали Сједињене Државе изнутра, и Сједињене Државе су скоро потпуно пале у њиховим рукама.
Системи демократских земаља првобитно су били осмишљени за људе са одређеним моралом и одређеним моралним стандардом. За оне који користе било која средства за постизање злих циљева, ови системи имају многе рупе за експлоатацију; постоје бројни површно легитимни начини за поткопавање слободног друштва.
У Кини постоји изрека која каже: „Не плашимо се крађе лопова; ми се само плашимо да они о томе мисле“ Комунисти и они који несвесно делују у њихово име покушавају на сваки могући начин поткопати политички и друштвени систем слободних друштава. Након деценија комунистичког планирања и имплементације, владе и друштва у Сједињеним Државама и западним земљама су озбиљно поткопана као што су и комунистичко размишљање и елементи ушли у политику америчког тела.
8. Политичка коректност: ђаволска идејна полиција
Комунистичке земље практикују строгу контролу говора и мисли. Међутим, још од осамдесетих година се је и на Западу појавио нови облик контроле говора и мисли. "Политичка коректност" користи медије и образовни систем да ограничи језик и мисли становништва путем слогана и масовне критике. Иако су многи већ осетили злу моћ ове контроле, они нису схватили њено идеолошко порекло.
Фразе као што су „политичка коректност“, заједно са „напретком“ и „солидарношћу“, већ дуго користе комунистичке партије. Њихово површно значење је да се избегне употреба језика који је дискриминирајући према мањинама, женама, инвалидима и другима. На пример, "црнице" треба називати "афроамериканци", амерички Индијанци се зову "индијанци", илегални имигранти се називају "радницима без докумената", итд.
Међутим, скривена импликација иза „политичке коректности“ је класификација појединаца у групе према њиховом статусу жртве. Онима који су највише угњетавани треба дати највеће поштовање и најутицајније поступање. Ово расуђивање донешено искључиво на нечији лични идентитет и занемарујући индивидуално понашање и таленат је основа онога што се зове "политика идентитета"
Овај стил размишљања је изузетно популаран у САД-у и другим западним земљама. Према таквој логици, црне лезбејке, које су угњетаване дуж вектора расе, пола и сексуалне склоности, рангиране су на врху жртвене скале. Напротив, бели, хетеросексуални мушкарци сматрају се најповлашћенијима и налазе се према логици жртвене политике на најнижем нивоу лествице.
Овај тип класификације је идентичан ономе што се дешава у комунистичким земљама, где су појединци класификовани у "пет црвених класа” или "пет црних класа" према њиховом богатству и класном статусу пре револуције. Комунистичка партија Кине је елиминисала и угњетавала земљопоседнике и капиталисте због њиховог "погрешног" класног статуса, нападала је интелектуалце као "девет смрдљивих старина" и певала да су "сиромашни најпаметнији; племићи најглупљи"
Због сложених историјских, социјалних и индивидуалних разлога, неке групе имају нижи политички и социоекономски статус, што се не може једноставно објаснити као "угњетавање" Али „политичка коректност“ повлачи вештачку границу у умовима људи.
Овим се ствара црно-бело размишљање према којем се само они који се слажу са појмовима "политичке коректности" сматрају моралним. Они који се томе противе називају се расистима, сексистима, хомофобичнима, анти-исламстима и тако даље.
Универзитети који би требало да промовишу културу слободног изражавања, постали су затвори за ум. Свет је ућуткан и неспособан да се отворено и искрено ухвати у коштац са низом питања у политици, економији и култури. У име политичке коректности, неке организације раде на томе да и даље изгуравају традиционалну религију из јавне сфере. Осим тога неке земље су прошириле дефиницију "говора мржње" и имплементирале ову проширену дефиницију у закон, користећи закон како би присилиле школе, медије и интернет компаније да се ускладе. [10] Ово је корак ка истим ограничењима говора као у комунистичким државама!
Након председничких избора у Сједињеним Америчким Државама 2016. године Сједињене Државе су се додатно поделиле. У великим градовима су избили просветни маршеви а кршење слободе говора се одвијало чешће. У септембру 2017. конзервативни аутор Бен Шапиро ( Ben Shapiro) је био позван да говори на Калифорнијском универзитету – Берклију (University of California–Berkeley) Антифа је запретила да ће изазвати насилни сукоб. Полиција у Берклију се припремила и послала три полицијска хеликоптера - цена осигурања за ту ноћ била је више од 600.000 долара. [11]
Један репортер је питао младог студента демонстранта: "Шта је са првим амандманом?" На то је учесник одговорио да то више није релевантан документ. Иронично је то да један од догађаја који је обележио почетак студентског покрета 1964. године био борба за слободу говора на Берклију. Данас левица користи слободу изражавања како би спречила друге да легитимно изразе своја мишљења.
У марту 2017. амерички друштвени научник Чарлс Мураи (Charles Murray) је позван да говори на Мидлбри колеџу у Вермонту (Мiddlebury College) Тамо је био физички нападнут, а пратећи професор са колеџа је повређен.
У марту 2018. године, редовни професор Еми Вакс са Правног факултета Универзитета у Пенсилванији (Amy Wax of the University of Pennsylvania) ослобођен је неких наставних дужности након објављивања "политички некоректно"” чланка. [13] Друге организације, делујући под заставом супротстављања говору мржње, етикетирале су редовне конзервативне групе као "групе мржње" [14]
Наметање слободе говора од стране левице није део нормалне дебате међу људима различитих идеја. Уместо тога, ради се о авету комунизма који користи људе са лошим намерама, изазивајући их да прикрију истину и потискују праведне, или барем нормалне ставове. Политичка коректност је у суштини замена исправних политичких и моралних стандарда девијантним - то је ђаволска полиција.
9. Ширење социјализма у Европу
Социјалистичка интернационала је израсла из Друге интернационале, коју је основао Енгелс 1889. године. Када је основана Друга интернационала постојало је више од 100 политичких партија широм света заснованих на марксизму. 66 од њих су биле владајуће странке које су се у својим земљама држале социјализма. Име “Социјалистичка интернационала” настало је 1951. године након Другог светског рата, а организација се састојала од социјалдемократских партија из целог света.
Свуда у Европи постоје социјалистичке партије које потичу од Друге интернационале а многе од њих чак постају владајуће странке. Рани социјалисти су укључивали Лењина који је охрабривао насилну револуцију и људе као што су Карл Јохан Каутцки и Едвард Бернштајн, (Karl Johann Kautsky and Eduard Bernstein) који су промовисали прогресивне реформе.
У оквиру Социјалистичке интернационале социјалистичка демократија и демократски социјализам су готово идентични. Оба промовишу идеју да је социјализам нови систем који ће заменити капитализам. Тренутно се Социјалистичка интернационала састоји више од 160 организација и чланова. То је највећа међународна политичка организација на свету.
Европска социјалистичка партија активна у Европском парламенту је такође савезник Социјалистичке интернационале. Њени чланови су социјалдемократске партије ЕУ и земаља у окружењу. Основана је 1992 године, а њени чланови се могу наћи у већини водећих европских организација, укључујући Европски парламент, Европску комисију и Савет Европе.
До сада, Европска социјалистичка партија има 32 странке из 25 земаља ЕУ и Норвешке, као и осам придружених чланова и пет посматрача, за укупно 45 политичких странака. Ангажирани су у огроман спектар активности. Главни циљеви Европске социјалистичке партије су јачање социјалистичког и социјалдемократског покрета унутар ЕУ и широм Европе и развијање блиске сарадње између странака чланица, парламентарних група и слично. У суштини се ради на снажном промовисању социјалистичког циља.
Шведска социјалдемократска партија, владајућа странка Шведске отворено тврди да користи марксизам као свој теоријски водич. Током неколико деценија владавине, она је промовисала социјалистичке идеологије једнакости и благостања. Портрети Маркса и Енгелса и данас висе у дворанама странке.
Водећи принципи британске Лабуристичке партије заснивају се на фабијанском социјализму. Као што је раније објашњено, фабијански социјализам је једноставно друга верзија марксизма, али он наглашава коришћење поступних метода како би се извршио прелаз из социјализма у комунизам. Такође се залаже за високе порезе, високу социјалну помоћ и друге социјалистичке идеје. Лабуристичка партија је у последњих неколико деценија више пута била владајућа странка Велике Британије и увек се залагала за фабијанске социјалистичке идеје.
Британска Комунистичка Партија је такође била веома активна у покушају да утиче на британску политику, чак и да издаје сопствене новине - Морнинг Стар (The Morning Star) Странка је основана 1920. године, а током свог врхунца њени чланови су изабрани у Доњи дом. На почетку општих избора 2017 године у Великој Британији, британска комунистичка партија изненада је објавила да намерава подржати водећег левичарског политичара Лабуристичке странке.
Један важан члан Лабуристичке партије провео је 40 година промовишући социјализам и национализацију имовине. У септембру 2015. он је постао шеф Лабуристичке партије, са огромним вођством од 60 процената. Овај политичар је годинама био истакнути учесник ЛГБТ догађаја и активности. Када се новинар ББС-а распитивао о његовим погледима на Маркса, похвалио је Маркса као великог економисту и "фасцинантну личност која је много проматрала и од кога можемо много научити"
Социјалистичка партија је највећа француско-левичарска политичка странка и члан Социјалистичке интернационале и Партије европских социјалиста. Њен председнички кандидат изабран је да предводи земљу 2012. године.
Комуниста италијански ветеран Антонио Грамши (Antonio Gramsci) не само да је основао Комунистичку партију Италије 1921. већ је и служио као њен генерални секретар. Све до деведесетих година Комунистичка партија Италије била је веома активна, дуго задржавајући своју позицију друге по величини политичке странке у земљи. Године 1991. странка је преименована у Демократску партију левице.
Немачка није изузетак; то је родно место Маркса и Енгелса и дом утицајне Франкфуртске школе - још једног облика марксизма.
Друге европске земље, попут Шпаније и Португала, имају активне комунистичке политичке партије са значајним утицајем.
Комунизам доминира читавом Европом - не само земљама источне Европе. Не-комунистичке земље у северној Европи, јужној Европи и западној Европи све намерно или ненамерно промовишу и угошћују комунистичке идеологије и политику.
Није претерано ако се каже да је Европа "у рукама непријатеља"
наставак
Није претерано ако се каже да је Европа "у рукама непријатеља"
наставак